Pogled, zamagljen od suza koje peku, liju kroz ponore bola.
Bol, tako jak, tako tezak, otvaras usta i hteo bi da vristis,
da urlices kao ranjena zver, cujes samo jecaj, jecaj iz dubine utrobe.
Stisces ruke na svoje grudi ali bol ne prestaje, krv u zilama su milion spenadli.
Hoces da vices, da te cuje ceo svet, da te cuje i onaj koji navodno kapu kroji
a ostanes nem i jadan, mali, majusan, manji od stenice u uskislom vinu.
Video si i pozeleo tog momenta da budes slep.
Cuo si i zazalio sto nisi gluv.
I dok na kolenima klecis i grcis se od jada
cupas kosu i pitas promuklim glasom „Zasto“
jos uvek postoji onaj trun svetlosti da nagovesti dolazece „Mozda“
Sve na svetu bi dao da promeis taj tok
da umesto gorcine dodas kasicicu miline.
Nisi spreman za takav ishod, nisi spreman za takav udarac.
Ostajes nem, uplakan, pomalo sablasan dok sapuces reci
“ Nisam spreman za takav kraj“
„Nisam spreman za toliku bol“
„Nisam spreman da kazem poslednje zbogom“
„Nisam spreman prokleti zivote“
UnFoRgIvEnUnIvErSe 